English
Vrh si!
Od žene se očekuje da uvek bude na vrhuncu.
Šta se dešava sa svim onim stvarima koje čine jedan običan dan, koje je formiraju kao ženu, majku, umetnicu raznih veština na usluzi. Uvek na pravom mestu, tri obroka dnevno, začaran krug i u centru štoperica, vri čorbica neko kuca na vrata. Klizećim do jedinog, bezuslovno slobodnog prostora, gde može da se cikne, pusti voda, pljusne kiša i zapeva u najboljem slučaju. Komšinica će i onako kucati do sutra.
Malo sutra.
Ovo ipak nije priča na tu temu, ta tema je samo pozadina. O stanju je reč. O pravcu u kome usmeravamo svoju energiju, misli, trzaje.
Kada bismo napravili punktove šta u jednom danu želimo za sebe, a sve ostalo “obavezno” uradimo u tom međuprostoru, drama bi bila drugačija. Katarza bi došla sama od sebe.
Možda bi sa strane, iz tuđeg ugla sve izgledalo isto ali iz našeg, unutarnjeg to je perspektiva sa našeg odabranog vrha.
Dakle, ako moram da peglam – peglaću uz vince i jazz, ako treba da idem u kupovinu – kupiću i labelo i lale, kad već moram da vodim ljubav – biće to kao iz moje fantazije.
Luksuz je trošiti i jedan trenutak bez sebe. O tome se radi.
Zato treba da se uigramo, i kad god nas ponese stihija dužnosti, da dužnost prema sebi stavimo na prvo mesto.
To čak može biti i sama ideja da nismo ponešeni kuda nas drugi vode.