Nekad ekipa iz parka

Ista klupa, drugo doba dana. Priča priču sustiže, ali je tema zacementirana.

Kad smo prestali da gledamo filmove, zatvaramo barove, otvaramo nova polja interesovanja?

Zašto imamo potrebu da se u svakom razgovoru potvrdimo? Moje dete ovo, moje dete ono!

Tuda vode ovi dijalozi, samo nas poneki detalj, ponekad, podseti da smo na istom ovom mestu imali drugačiju inspiraciju – seksi, opuštenu, druželjubivu.. punu muzike i titraja.

To je zato što se sada družimo sa mnogim ljudima ne zbog sebe, zato što smo ih sami birali I prepoznali, nego zato što nam se deca lepo igraju. Stoga i dubina naših odnosa ostaje tu, dokle se prostire tema dece. A kako su nam deca svakodnevno po par sati u parku, tako smo i mi svoj društveni život u velikoj meri sveli na razmenu često trivijalnih stvari, koje guše dušu i grickaju sitno, kao miš.

Ravnoteža, to nam fali.

Simpatija koja izvodi psa ili igra, kviz pitanja koja otvaraju pandorinu kutiju sagovornika. Verujem da se granica Svakog može pomeriti. Pa umesto o kašicama daj da porazgovaramo o nedosanjanim željama, prvim ljubavima ili najvećim ispalama. Svako ih ima..

Da pomalo učinimo šetanje deteta, šetanjem sa novim utiscima. Da damo draž parkiću, utabanoj stazici, dosadnoj rutini.

Iako su dečiji osmesi neprocenjivi, glupo je da skupo plaćamo naše vreme provedeno sa ljudima koji nas spuštaju, i sa kojima ne možemo ni jednu drugu priču da ispričamo.