STILSKA FIGURA

 

Kada je trenutak da decu pustimo da sama grade svoj stilski identitet a  ne samo da figuriraju kao naše lutke iz izloga?

 

Odelo ne čini čoveka, ali i te kako o njemu govori…

Neke mame, a i tate, više obraćaju pažnju, neki manje, ali verujem da je svakome stalo da dete bude obučeno u njihovom fazonu, pogotovo kada su neke posebne prilike u pitanju.

E sad, šta se dešava kada dete više neće da mu se roditelji mešaju, kada počne samo da se stilski izražava, kombinuje, da pokazuje jasan stav šta želi a šta ne želi da obuče? Kada i pored svih naših napora da dete usmerimo ka onome što je kulturno, gotivno, svevremeno ili šik, dete povuče stihija jednog novog kulturološkog toka/šoka, Trepa, škole,You Tube hitova i tutorijala, raznih tinejdžkrikova? Elza stajling je još i mogao da se podnese, ali ovo?

 

Koliko god se mi odupirali i podupirali svoje argumente,tada je vreme da ih pustimo! Ali ne tako lako…

Nije lako pomiriti se s tim da su šljokice, štras, cica mace, barbi relikvije i goli stomaci sada u modi koju prati vaša devojčica, Ili podignuta kragnica u kombinaciji sa šimi cipelicama koje baš želi vaš sin, u kombinaciji sa gel-repovi fudbalerskom frizurom!

 

Uhvatila sam sebe više puta kako u kupovini sa ćerkom, na sve što mi ona pokaže da joj se sviđa, odgovaram sa: grozno je, odvratno, pipni samo taj materijal, ne dopada mi se (u najboljem slučaju). Ona bi tužno vraćala komad gardarobe na štender, a ja bih bila zadovoljna što je odustala.

A onda bih viđala njene drugarice u sličnim tim stvarima, ponosna što moja ćerka nije seljanka i što je sasvim drugačija. Dok jednog trenutka nisam shvatila koliko sam sebična i koliko sam je obezličila, učinivši od nje svoju lutku za oblačenje. Kamuflirala sam svoj egoizam pružajući joj izbor, opet između dve stvari koje se meni sviđaju i koje su u mom stilskom okviru prihvatljive. Potpuno sam zanemarivala činjenicu da je ona ličnost koja sama treba da gradi svoj imidž, a da ja treba da budem samo njen asistent, stilski talas iz senke! Da provučem malo uticaja kada mogu, ali ne i da sečem šavove ideje koje ona ima o sebi. Jer to je važan deo njenog odrastanja i formiranja, mogla ja to da prihvatim ili ne…

Bitno je što sam to shvatila na vreme, u suprotnom moja mala devojčica izrasla bi u nesigurnu, isfrustriranu i neprilagođenu devojku koja se plaši da iznese svoj stav, obuče mini i pokaže srednji prst (pun fejkdijamantskog prstenja)

 

To ipak ne znači da se slažem da izleti iz kuće neuredno, vulgarno ili baš ekstremno ružno… Tada ipak malo porazgovaramo

 

Važno je da stilski kostur koji nosi iz porodičnog fundusa postoji, nasledila ga je kao i sve ostalo. Ubaci ona kojekakve kerefeke, jeftine krpice, rekvizite i kvazi čipku, ali je prepoznatljiva po svom obrascu od kog odstupa samo onda kada ona to poželi. A što se muzike i spotova tiče, ona pusti jednu svoju pesmu, mi jednu svoju. Poštujemo se! Uz potajnu nadu da će jednog dana i sama shvatiti razliku, i da će prave vrednosti ipak opstati, a ona postati autentična i beskrajno svoja, a ne tuđa stilska figura.

 

Svaka smena generacija nosi sa sobom svoju estetiku, mi roditelji moramo to da prihvatimo i pustimo, najbolje tako što ćemo i sami da se uključimo tražeći i ističući ono lepo i smisleno u njoj!

SEKSUALNOST KOD DECE

Bu ili tabu?

Pitanje seksualnosti je vrlo kompleksno, ali ono se pokreće kod dece još u prvim godinama života.

Da li slobodno govoriti detetu o mnogim stvarima koje ga čekaju u životu ili umotavati u višeslojni papir pa dok ga sam ne odmota?

Često zastanemo između prirode i društva, zbunjeni na koju stranu da povučemo. Toliko se na kraju krajeva upletu da ne znamo da li put instinkta ili do onoga što društvo kaže da valja.

Mnoga deca su radoznala, vide šire i traže odgovore vrlo rano, na pitanja i pojave čije objašnjenje još uvek nisu u stanju da shvate na pravi način. Po mnogim mišljenjima treba zaobilaziti te priče dok ne porastu, ne dorastu, često čujemo “Ma samo ignoriši”, a šta ako onda bude kasno, i ko smo mi da umesto njih odlučimo šta je sramota a šta prirodna stvar koja se ne oglušava o slobodu i kulturu.

Da li je “normalno” da držimo otvorena vrata kad se tuširamo? Da li je prihvatljivo otići sa decom na nudističku plažu? Šta reći na pitanje a kako sam se ja rodio/rodila, zašto se one čike ljube u usta ili šta je to menstruacija, kada te to pita
dete od tri ili četiri godine?

Postoje klinci koji kada dobiju bajkovit odgovor, nastave u tom istom smeru da maštaju, pa onda interpretacija dobije gigantske razmere i prebaci se na mnoga druga polja. Tako krenu da crtaju ono što im je zabranjeno da stvarno vide ili
simuliraju pokrete negde naslućene ili one sa TV- a. Takođe, mnoge devojčice se osećaju posramljeno kada dobiju prvu menstruaciju jer nisu dovoljno ili adekvatno obaveštene.

Kako pronaći pravo vreme i najbolji način da im sve prirodne procese približimo?

Nemali je broj odraslih ljudi koji se sećaju svojih prvih doživljaja iz detinjstva, kada su krenuli da istražuju sebe i druge. Kod nekih je to bila samo faza koja nije ostavila nikakve posledice, a kod drugih je to bio početak raznih frustracija koje su i dalje duboko urezane negde u podsvesti.

Da se to ne bi desilo, i da se stigma ne bi provlačila kroz ceo život, ispoljavajući se u kojekakvim oblicima, važno je da se temi seksualnosti priđe na pravi način, sa puno strpljenja. Ne treba praviti Tabu temu od toga. Nije strašno to što sami sebe telesno istražuju, za njih je to igra kao i svaka druga, treba im samo objasniti da je to intimna stvar, koju nije lepo da rade pred drugima.

Ili, da, mama i tata vode ljubav – tako se pravi beba. Ne smemo ih sputavati, štrecati i govoriti im kako je to ružno. Važno je da im se objasni da će doći vreme za to, i da su ti prvi znaci seksualnosti samo upoznavanje sa još jednim aspektom života koji ih čeka, kada porastu.

Otvoren razgovor, prirodan i prilagođen njihovim godinama, pomoći će im da kanališu seksualnu energiju i radoznalost stepen po stepen.

Svaka reakcija poput dranja i osuđivanja u slučajima seksualnog ispoljavanja, samo će dovesti do konflikta, koji može puno da utiče na formiranje njihove ličnosti.

Zato, dragi roditelji, ne treba da vam bude glupo da progovorite i na ovu temu, jer deca često razumeju više nego što mi možemo i da naslutimo.

ŠTA ĆE REĆI SVET

Nedavno sam razgovarala sa jednom ženicom koju grize savest svaki put kad je više svoja nego više majka. Kako da ode u grad a da je pre toga nisu iscedili? Šta, nema šanse da neko drugi stavi decu u krevet itd. A želi, jako želi da se otrese tog usađenog, nametnutog poziva – idealne majke, majke stojeručice.

Koliko samo stvari radimo zato što to tako treba..

Zato što je to najbolje za decu, a nas ko šiša (ma šta će nam frizer kad i to možemo sami).

Neretko glasno govore žene koje na vrhuncu svog intimnog nezadovoljstva, pocrtavaju kako su svoj život posvetile (podredile) deci. Kako sada kada su deca svoji ljudi, one ne mogu da
pronađu sebe, nema ih više, puf.. svele su se na samo jedan bit koji više nije u prvom planu.
Takve majke, sa ugašenim svetlom i ulogom žrtve, svoj plameni jezičak prenose na svoje ćerke, snaje i ostale ženske sledbenike. Jer to je tradicija kod nas, da se osuđuje, da se dvori, da se poništava sve što “preti” da majku i suprugu skrene na neki drugi put koji nije Taj – već unapred debelo predodređen.

Slično je kad su u pitanju uverenja jedne majke/domaćice. Tvoje dete još nije u krevetu ili daješ mu da jede taj džank. Ccccc Ide boso po tom betonu!

Koliko je samo kalupa koje ni ne kapiramo, nesvesno preuzimamo i šaljemo dalje u jedan
začarani krug nepisanih pravila. Pravdajući se da samo ponekad jede čips ali organski i već zna sva slova ili da su nova istraživanja pokazala da je bolje ići bos nego u anatomskim ulošcima.

Pravila se menjaju, ali imperativ ostaje isti.

Uče nas da je rutina jako važna za pravilan razvoj deteta, pa ne daj bože da planiraš nešto ako je detetu vreme za spavanje. Iako se često ispostavlja se da su naprednija, živahnija, svestranija deca koja su za to vreme dremnula u kolima, na koncertu ili su čak ostala budna.
Matrice ponašanja i odgajanja su kao i sve druge dobro ukorenjene u kolektivno nesvesnom, pa često oni koji prigovaraju nama su i sami bili predmet prigovora.

Neki u tom vrzinom kolu zauvek ostaju, a neki prosto shvate da tu nema zakona i da ih je baš briga šta će reći svet, koji zapravo i nije njihov svet.

Nekad ekipa iz parka

Sad drugari iz parkića

Ista klupa, drugo doba dana. Priča priču sustiže, ali je tema zacementirana.

Kad smo prestali da gledamo filmove, zatvaramo barove, otvaramo nova polja interesovanja?

Zašto imamo potrebu da se u svakom razgovoru potvrdimo? Moje dete ovo, moje dete ono!

Tuda vode ovi dijalozi, samo nas poneki detalj, ponekad, podseti da smo na istom ovom mestu imali drugačiju inspiraciju – seksi, opuštenu, druželjubivu.. punu muzike i titraja.

To je zato što se sada družimo sa mnogim ljudima ne zbog sebe, zato što smo ih sami birali I prepoznali, nego zato što nam se deca lepo igraju. Stoga i dubina naših odnosa ostaje tu, dokle se prostire tema dece. A kako su nam deca svakodnevno po par sati u parku, tako smo i mi svoj društveni život u velikoj meri sveli na razmenu često trivijalnih stvari, koje guše dušu i grickaju sitno, kao miš.

Ravnoteža, to nam fali.

Simpatija koja izvodi psa ili igra, kviz pitanja koja otvaraju pandorinu kutiju sagovornika. Verujem da se granica Svakog može pomeriti. Pa umesto o kašicama daj da porazgovaramo o nedosanjanim željama, prvim ljubavima ili najvećim ispalama. Svako ih ima..

Da pomalo učinimo šetanje deteta, šetanjem sa novim utiscima. Da damo draž parkiću, utabanoj stazici, dosadnoj rutini.

Iako su dečiji osmesi neprocenjivi, glupo je da skupo plaćamo naše vreme provedeno sa ljudima koji nas spuštaju, i sa kojima ne možemo ni jednu drugu priču da ispričamo.

Uhvati žicu

Ima tu prevelike mudrosti, bez obzira što mnogi roditelji odgajaju svoju decu samo po sebi, instiktivno. Bez da nekad zastanu, stave prst na čelo. Otvore još šire oči.

Učimo ih nekakvim modelima ponašanja, često istim kakvim su i nas učili naši roditelji, a da pri tom one nekonvencionalne, prirodne porive koje sama deca ispoljavaju ignorišemo, ne razumemo ili sankcionišemo u korenu. Naše sad nije njihovo sad, za početak.             (Nijhovo je obično za pet minuta)

MI VRTIMO NA SVOJU VODENICU, A ONI PUŠTAJU VODU DA TEČE.

I u tom toku zbiva se dečiji svet, ritam, disanje. Koliko smo često u stanju da i sami zastanemo, pustimo i prepustimo detetu da nas vodi? Kada žurimo na posao, kada se hladi ručak, kada ne treba glava da se spusti nego da se sa dignutim čelom kaže drugome Dobar dan.

UHVATITI ŽICU nije ništa drugo do naći način da se uvaži ono detetovo posebno.Spozna korito u kome teče samo ta voda, uz sve te talase, virove i vodopade. Kroz sve godišnje cikluse i sve detetove faze.

NAPRAVITI RAZLIKU KADA NE SLUŠA VAS, A KADA SLUŠA SEBE.

Igra je svet za sebe, vrlo daleko od mnogih odraslih. Toliko, da često treba da osećamo privilegiju kad deca pokušaju da nas uvuku u njega. Biti u njemu je isto tako kao i biti u bilo kojoj ulozi a da ti ne treba nikakvo opravdanje.

Šta mislite zašto je onda toliko teško deci da nas čuju i reaguju kada ih pozivamo da izađu iz sveta igre. U tom prostoru dolozi do gotovo mitoloških sukoba između svetova, osim ako im ne ponudimo nešto barem približno zanimljivo. Dakle, umesto što vrištimo i čupamo ih iz jednog konteksta, bolje je da ih usmerimo u drugi, makar on bio i samo prelazni korak do onoga što smatramo da je dečija obaveza, logični sled ili jedan krug na našoj vodenici. Igra je poenta, svejedno naša ili njihova.

MUDROST JE U TOME NE STAVITI BRANU NEGO PUSTITI DA TEČE U DRUGO KORITO.

U KOME PLIVAMO ZAJEDNO.

To često nije lako, pa su onda deca nemoguća i neposlušna a ne mi nesposobni da ih ispratimo i usmerimo.

Osim što treba da im uhvatimo žicu, još bitnije je naučiti kako da se ona ne ispusti. Jer priroda uvek vuče na svoju stranu, bez obzira koliko je krotili.